понедељак, 06. мај 2013.

Emil Živadinović : Žurka na blatu

“Ako veći deo čovečanstva živi u gradovima,
čovek kraja dvadesetog veka, hteo on to ili ne,
pripada urbanoj civilizaciji.”
(Aleksandar Jerkov: “Odbrana i poslednji dani”)

"Prateći generaciju kojoj pripada, kao i njihove životne navike (žurke na periferiji grada, uz odgovarajuću muziku, piće i lake droge) Emil Živadinović tka jednu nepretencioznu sentimentalnu priču u kojoj nema velikih iznenađenja i naglih obrta."
(Zoran Ilić: odlomak iz dužeg teksta o kragujevačkoj priči i pripovedačima)

Emil Živadinović : Žurka na blatu

Bila je to tradicionalna manifestacija koja se održavala u okolini Kragujevca. Dok sam vozio, ispričao sam im jedan istinit događaj:
- U blizini graničnog prelaza "Horgoš" nalazi se palićki zoološki vrt. A u Subotici, koja mu je najbliža, žive dva rođena brata crnca. Znate već, bili smo nesvrstani, dolazili su crni delegati i neko od njih je napravio dva crnca koji danas žive u našoj zemlji, imaju naša imena i pasoše, a jedan je policajac. Elem, krenuo Mađar na letovanje u Grčku, pa kuda će, nego preko graničnog prelaza "Horgoš". Nedugo pošto se našao na srpskoj teritoriji udario je novim "mercedesom" u nešto. Izašao je da pogleda - na putu je ležao mrtav kengur. Mađar je bio zgranut - ubio je kengura... Naravno, nije ni slutio da se u blizini nalazi zoološki vrt. Dok je stajao na sred puta, zabezeknut, naišla su policijska kola. Iz njih je izašao policajac - crnac... Mađar se istog trena onesvestio i trebalo je mnogo vremena da ga povrate.
Vozili smo se dvadesetak minuta i ugledali svetla koja je bacao stroboskop, čula se i muzika. Automobili su bili parkirani duž puta, a u daljini koju je ometao kukuruz nalazilo se brdo a na njemu kuća. Idealno mesto za žurku, prvi komšija je bio tako daleko. Nismo mogli da nađemo stazu koja vodi do kuće, a kiša je padala danima. Enisa, Aldemina i ja smo se uhvatili za ruke i krenuli kroz kukuruz, mrak i nečuveno gnjecavo blato. Konačno smo, izmalterisani, došli do kuće. Okupilo se možda i dvesta ljudi, a pića je bilo u izobilju.
Kuća je bila omalena sa po prostorijom u prizemlju i na spratu, bez kupatila, vode, bunara pa i poljskog klozeta. Muzika, piće, trava i Kragujevčani. Kuća se nalazila na malom uzvišenju a okruživali su je voćnjak i kukuruz. Od silne gužve i alkohola čekalo se, maltene, u redu za drvo za zapišavanje ili povraćanje. O nekoj jebačini međ' šljivama ili u kukuruzu ne znam šta da vam kažem, jer, te večeri sam se opet pretvorio u Haruna koji je samo video Aldeminu.
Kako smo plivali po blatu, kakvih je sve gegova bilo, to ne može da se zaboravi. Muhamed je bio jedan od D.J.-a, a Aldemina se muvala oko njega. Ja sam se motao oko nje:
- Znaš li, Ald, koliko bedno izgledaš dok stojiš tu i zevaš u njega? Ni ja ne izgledam bolje dok stojim pored tebe - rekao sam, okrenuo se i otišao, tj. pokušao da odem jer me je stegla za ruku i napravila mi modricu iznad lakta. Posle tog čina nije više blenula u njega.
- Vidiš, Ald - govorio sam joj - Muhamed je dobar dečko i moj je prijatelj, volim ga koliko i brata, i dobar je dasa, ali... On te neće, Ald. A ja sam, ipak, malo veći dasa od njega. Pa, što te onda ja hoću?
- Ha, ha, ha...
Svašta se dešavalo te večeri. Njena pijana malenkost se ljubila sa jednim dečkom koga sam znao "tek da se javim". Stropoštao sam se u blato pored Enise. Verovatno sam u licu izgledao kao smrt.
- Harune, šta ti je?
- Enisa, šta da radim?
- Još uvek si zaljubljen u Aldeminu?
- Zar se ne vidi?
- Ne, mislile smo da si se odljubio.
- Kako bi to bilo moguće, Enisa?
Kasnije, video sam kako je Aldemina, pošto se malo osvestila, objašnjavala dečku sa kojim se ljubila da je to bila greška. Stalno sam bio uz nju, veran kao pokojni pas.
- Harune, stvarno ti se divim. Dok sam se ljubila, mislila sam da... Nije važno.
Glas joj je bio svilen. Pripala joj je muka. Sedela je u blatu i plakala. Uzeo sam je za ruku i odveo u voćnjak... Da povraća.
- Sačekaj me, sama ću.
Obavila je to. Sva je bazdila na kiselinu.
- Harune, smučiću ti se za ceo život, ne želim da me pamtiš ovakvu.
- Aldemina, bila ti pijana ili trezna, ničija ili svačija, zdrava ili bolesna, bogata ili sirota, za mene ćeš uvek da budeš moja Ald.
- Kako možeš, sama se sebe gadim.
I ponovo smo sedeli u blatu, a okolo nas se okupilo mnogo ljudi. Učinilo mi se da je među njima bio i onaj sa kojim se ljubila, i da joj je nešto dobacivao. Pao mi je mrak na oči. Tada je neko upitao da li iko može da mu plastičnim upaljačem otvori pivo. Pomislio sam da je to bio on i podigao ruku uvis.
- A da ga ja otvorim?
Flaša piva i upaljač su mi se našli u ruci, hteo sam da ustanem i valjda, da ga udarim. Podigao sam pogled - ne, to je bio Muhamed. Pogledao sam u njega, flašu u svojoj ruci... I otvorio je - i bez upaljača, prstima. Ostali su mi ožiljci.
- Uzmi žvaku, Ald. Polivena je Muhamedovim pivom - rekao sam. Uzgred, bilo je tu i moje krvi.
- Zašto mi staješ na muku? - pitala je tiho i nastavila da plače u blatu. - Nigde nema vode, blato mi se skorelo na rukama.
Uzeo sam joj ruke i trljao dlanovima i tu i tamo skinuo nešto blata. Lizao sam joj ruke.
- Harune, nemoj, dobićeš neku bolest.
Znao sam da neću, jer jedina moja zemlja i otaxbina koju sam imao je bila, eto, ta koju sam polizao sa njenih ruku.
- Kada, jednog dana, budeš bila daleko, negde u Americi, i zajedno sa strancem ko zna koje boje i vere grlila šank, videćeš koliko će sve što si radila do tada da ti bude nevažno, koliko ništa neće da ti znači ovaj tren koji nismo iskoristili. Šta reći strancu, onako hladnom i stranom? - pitao sam ne očekujući odgovor.
Ako smo već osuđeni da glumimo - hajde da glumimo za "Oskara"! Aldemina i ja smo se držali se za ruke kada je prišao dečko sa kojim se ljubila, nešto joj šapnuo i otišao.
- Harune, jesi li video?!
- Šta Aldemina?
- Uhvatio me je za dupe, a toliko sam pijana da ne mogu da se pokrenem!
Zatim je Enisi pripala muka, bila je pijana i nije mogla da se kontroliše, ni pomeri, povraćala je i u kući a Aldemina i ja nismo mogli ni na silu da je izvedemo.
Sledećeg dana sam izbacivao blato iz kola, bilo ga je i na volanu.
Kasnije smo se prisećali "žurke u blatu".
(odlomak iz romana "Tuđi anđeli")
Постави коментар