четвртак, 14. јануар 2016.

Svetislav M. Maksimović: Zadužbina Sime Radulovića u Kragujevcu

Svetislav Maksimović je rođen 1905. godine u selu Svetlić kod Kragujevca. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Kragujevcu, a u Beogradu započinje Filozofski fakultet. Jedan od osnivača Književnih novosti. Družio se sa mnogim beogradskim književnicima i boemima: sa Tinom Ujevićem, Draincem i dr. Objavljuje pesme, pesme u prozi i pripovetke.
Knjiga pesama u prozi Nemirne noći mu se objavljuje 1928. Posle tri godine završava Filozofski fakultet u Skoplju Slede knjige pesama "Usamljeni bor" i "Vetar nad gradom". Prikaz knjige pesama Dore Pilković, koja mu 1933 postaje supruga. Te godine je bio sekretar odbora za proslavu stogodišnjice gimnazije u Kragujevcu. Odlikovan je za kulturni rad ordenom sv. Save V reda.1936. najbolja njegova pesnička knjiga Pesnik u ovom vremenu.Redovan član Matice srpske u Novom Sadu i dobija povelju od ove kulturne institucije.1939. na izborima izabran za odbornika Opštine.Dobija premeštaj u Pirot.Sa njim odlazi i supruga Dora takođe profesor i književnica.1940. u Tetovu, gde je direktor Gimnazije, umire mu brat.Potresen Svetislav piše Knjigu bola.Takođe knjiga pesama Zvezde nad grobom.1941 drži vatreni govor i osuđuje izdajničku politiku vlade.Iako nije služio vojsku - zbog bolesti, prijavljuje se u pirotski vojni odsek i oblači uniformu.Posle sloma, vraća se u svoj grad sa ranom na obrazu od eksplozije.
1945. uhapšen 19. maja, odmah posle govora punog gorčine na sahrani svog učenika Ljubiše Vukomanovića,  maturanta, koji je poginuo na Sremskom frontu.
Posle dva dana, 22. maja navodno je skočio kroz prozor kancelarije OZNE, Svete Nešića. Porodici nije dozvoljeno da ga sahrani. Grob mu se ne zna.

Zadužbina Sime Radulovića u Kragujevcu

Zapitajte koga čoveka u gradu da li poznaje Simu Radulovića, sumnjam da će vam znati da kaže. A pomenete li njegov nadimak, koji mi se ne piše, onda ste odmah u prilici da čujete dosta.
- Mufljuz!
Boga mi je to tako ružno ime. Pa ipak, samo po njemu poznaje ga ceo grad.
- Kakav Radulović! Ko mu je to ime izmislio?
I onda već, mnogi je u mogućnosti da o njemu govori:
- Umro je taj, tu, prošle godine. Živeo je ovde, u našem gradu, u našoj palanci. Bio bogat.
- Išao je, kažu kao siromah?
- E, da je samo to. Živeo je taj kao bednik. NJegovo odelo bilo je poderano i iznošeno. Ko ga je viđao a nije znao, mislio je da je to ubogi siromah. Međutim, taj je tek imao para. U to smo se uverili tek po njegovoj smrti, kad je velika zaveštanja ostavio crkvi.
- Pa otkuda njemu tako ružan nadimak?
- Otkuda? Smešno: bio je mufljuz kao čovek. Sediš pred kafanom, a on, ako te poznaje, eto ga pravo tebi. Još čestito nije ni Boga nazvao, a on: “Molim te daj mi jedan duvan”. Ako ne to: “‘Oćeš da daš za mene jednu rakiju”. To mu je bilo kroz ceo život. A gde god se mezeti, eto ga za sto. Traži. Ako je da se gde god dobije - opet: eto ga. A njegov groš niko nije popio. I samo zato nisu ga ljudi trpeli i prozvali ga mufljuz.
- Družio se inače sa ljudima?
- Družio, razume se. Istina, on nije nikoga u svoju kuću dovodio, a bio je uvek nečiji gost. I večiti mufljuz: u drugoga da pojede, u drugoga da popije.
- Odelo, kažu da nije novo nikad nosio?
- Nije. Koliko ja pamtim, nije. On je kupovao samo polovno odelo od telalina ili od Cigana, koji u zamenu za svoja korita i korpe dobijaju stara odela. Pa opet, Bogom neka mu je prosto, čovek je to. A čovek večito je grešnik.
Tako o njemu govore ljudi.
Pamtim ga i ja. Zar sam ga malo puta sreo. Sam je uvek prolazio ulicama. Gledao je tupo ispred sebe i šaputao. U prolazu pored crkve, skidao je šešir i krstio se. Bio je pobožan. Nekad je kupio milostinju za manastire. Najradije bi ušao u kafanu samo ako opazi koga poznatog.
Onoga dana kad je umro niko nije zažalio a niko se nije ni radovao. Samo su njegovi prijatelji sedeći pred kafanom šalili se.
- Svoje zaostavštine ostavio Sima nama.
- Ajde more!!!
- Jest, čućeš.
Okolo bi se svi smejali, prevareni se trzao i dodavao:
- Pa jest, ko je još od njega vajdu video!
- Duvanili smo ga ceo vek.
- A rakija?
- A naši mezeluci?
- More, trista čuda nam je taj izeo.
- Jeo za dvojicu.
- Kad ima i za trojicu! popravljaju se.
- Koja li će majka za njim zakukati?
- Vala, ispalo oko koje za njim zaplakalo!
Šalili se ljudi tako, pa opet kad je došao čas, kao druga otpratili ga do večne kuće.

II
O Simi se više nije govorilo. Kao da nije ni postojao. Zaboravilo se na sva njegova “zla”.
- Teško onome, koga pokrije zemlja.
- Pa opet, iako niko nije zakukao, neko se obradovao.
- Ko?
- Ko se to obradovao?
- Crkva.
- Što crkva? Kome je crkva zla poželela?
- Nije nikome. Nego, eto, Sima Mufljuz zaveštao crkvi grdne pare, sve!
Kad se načulo da je Sima Radulović dao za crkvu stotine hiljada, njegovi se prijatelji iznenadili.
- Ama zar Sima ima tolike novce?
- Sima!
- To je laž!
- Kakva laž!!! To je cela istina.
- Pa sve crkvi?
- Sve!
- Ih bolan brate, gde će mu duša! Što se ne osevapi da plati onima što im popi sve.
- Šta će crkva sa tolikim novcima?
- Kako šta će. Podiže crkva zvonaru. Zar nisi čuo?
- Nisam.
I ljudi dolaze crkvi. A tamo, zvonara jezdi u nebo.
- Tu, vele, ima da se sahrani Mufljuz.
- Ne, popravlja ga crkvenjak: Sima Radulović.
- To je jedno isto.
- Znam, ama je greh tako reći. Čovek se odužio crkvi.

*
Sunce upeklo. Juli mesec. Radnici rade na zvonari.
- Blagoslovile im se ruke!
I zraci sve topliji. Upeklo pa sažiže. Jednoga radnika pogodila sunčanica te pao. U gradu, možda i od šale, protumačilo se da se taj ogrešio što je rekao da je to zadužbina Sime Mufljuza. Sad zato svi kažu: “Zadužbina Sime Radulovića”.
Crkvenjak u dokolici objašnjava ljudima, koji svraćaju crkvi da će u zvonari biti teško zvono - teško hiljadu kilograma.
- Ko će tu da zvoni?
- Ima nas dvojica, izlaže crkvenjak.
- Je li stiglo zvono?
- Dobićemo ga tek za Veliku Gospođu. Onda će već i zvonara biti gotova. Tad crkva slavi.
Sveštenici dolaze u grupama svakoga dana i nadgledaju kako se zvonara radi. Popravljaju, kontrolišu. Svaki čini primedbu: prvi učini jednu, drugi navrate pa učine drugu. Nije smetalo da u izgradnji ponesu deo oduženja, svaki za sebe. I crkvena zvonara odmicala je. Doduše, pri kontrolisanju radnici su morali nešto da kvare, ponovo da prave i da tako zaostaju. Međutim, dan Velike Gospođe se bližio. Zato, na kraju složili su se svi da više ne čine primedbe i da inžinjeru prepuste da on izvede zidanje do kraja. Kako je malo još vremena ostajalo, to se sad radilo malo i ubrzano. I Bogu hvala, jednoga dana osvanula je lepa tanka visoka zvonara, na kojoj je već bilo upisano na određenom mestu: “Zadužbina Sime Radulovića”.

III
Kad se pred crkvu zaustavila kola sa zvonom, koje je za grad bila davna želja, bilo je puno sveta. A i nije to za čuđenje! U vremenu austro-nemačke okupacije odneta su zvona. U oskudici crkva se sve do danas služila jednim malim i lakim zvonom.
Uzeto zvono sačekali su seljaci iz okoline, koji nemaju crkve, ozareni i radosni. Obilazili su ga, zagledali, kucali štapovima sa sviju strana da mu čuju zvon i jačinu. Na kraju složili su se i građani i seljaci, da je zvono odlično. Tako u tom raspoloženju, u toj radosti, gledali su i kad su zvono uneli radnici i podigli ga u vrh zvonare. Sa tim je bilo sve svršeno. Sad je trebalo zvoniti. To nije bilo dozvoljeno, jer se čekao dan Velike Gospođe. Građani su se razišli. Iza toga, dva dana docnije, uoči Velike Gospođe, u sumrak, pred služenje naredio je prota, da crkvenjak zvoni.
Ali, na opšte iznenađenje i zaprepašćenje svega sveštenstva, crkvenjaka, građana i seljaka, zvono nije moglo ni da se zaljulja. Palo je to kao grom iz vedra neba.
- Ne valja zvonara!
- Ajde, more.
- Otkud sad to?
- Kažu inžinjer kriv, bune se drugi.
- Jest! Šta nije!! Kako je to?!
- Dobro, ko je kriv da je kriv, ama šta ćemo sad kad ne valja zvonara?!
- Mora da valja! Mora! To košta.
Zabuna.
- Zvoni! naređuje se crkvenjaku.
On uđe i povuče konopac. Zvono se zanija, zazvoni kratko i... Tu crkvenjak opet prekide zvonjenje.
- Šta taj ne zvoni! Šta radi on ovde?! - ljute se svi. Crkvenjak izlazi iz zvonare:
- Zvono udara u zid, srušiđe zvonaru.
- Ako, zvoni ti kad ja naređujem! govori ozbiljnim glasom prota.
- Ama zvonara će pasti! odvraćaju ga drugi. To košta.
- Dobro, nek stane!
Prekide se zvonjenje. Crkvenjak izlazi.
- Šta je? pitaju ga svi.
- Ne može.
- Pa šta ćemo sad? Večeras treba zvoniti, sutra je slava crkve.
- Ne znamo.
- Gde je inžinjer?
- Nema ga.
Svi ćute i misle. Gledaju tužno u zvonaru visoku.
Mnogi se polako razilaze. Grad počinje da oživljuje. Sa dalekih bregova lagano pada noć.
Eto, to je zadužbina Sime Radulovića.
Постави коментар